JugoInfo – 26/03/2023
[srpskohrvatski / english / italiano]
Il presidente serbo Aleksandar Vučić si è rivolto alla nazione durante una cerimonia in occasione dell’anniversario dell’inizio dei bombardamenti della NATO:
“24 anni fa, il diritto internazionale è finalmente morto. Da allora, qualunque cosa accada nel mondo, niente può essere peggiore di quanto è stato fatto alla Jugoslavia, colpevole solo di voler essere libera. E quelli che hanno distrutto l’ordine [mondiale] nel 1989 e nel 1990 e ne hanno costruito uno in cui conta solo la loro opinione non è piaciuto così. Sono riusciti a fare a pezzi anche grandi paesi, hanno iniziato con l’URSS e hanno proseguito con la Jugoslavia ”.
“Guardavo le prime pagine dei giornali di allora sullo scontro tra barbarie e civiltà . E poi hanno detto: “Sconfiggeremo questi serbi, questi barbari, perché così facendo preveniamo il genocidio”, ha detto Vučić.
“ Hai mentito. Dici di aver attaccato un paese sovrano e libero a causa di una catastrofe umanitaria. Non avete impedito una catastrofe umanitaria, avete armato gruppi ribelli in un paese sovrano che non ha toccato con il mignolo il territorio di un altro stato. E quando si sono resi conto che non potevano ottenere una giustificazione legale formale per questo dal Consiglio di sicurezza delle Nazioni Unite, hanno detto: perché ne abbiamo bisogno, cos’è per noi il Consiglio di sicurezza, cos’è la giustizia per noi? Siamo tutti soli, siamo soli al mondo. Insegniamo una volta per tutte la mente-ragione di questi serbi ”, ha concluso Vučić.
RT Balcani, 24.3.2023.
https://t.me/rtbalkan_ru/1454
Напад НАТО 1999. на Србију (СРЈ) је парадигма свеобухватног посрнућа Европе. Био је то напад на Европу, њен идентитет и аутономиоју, на европску и глобалну архитектуру безбедности. Остаће заувек записано да је Европа 1999. учествовала у рату против себе, своје аутономије и интереса. Ако данас нема снаге да се окрене себи већ је принуђена да се задовољи улогом пратиље, то је зато што се 1999. сасвим предала англо-америчкој доминацији. Враћање Европе себи, свом миру, безбедности и својој цивилизацији, кад-тад мора да обухвати и дубоко преиспитивање односа према српском народу на Балкану, према Косову и Метохији као неотуђивом делу Србије.
Овог 24. марта, Београдски форум за свет равноправних, Савез генерала и адмирала Србије, Удружење ветерана СУБНОР Србије и нека друга независна удружења и трустови мозгова, обележиће 24. годишњицу агресије НАТО-а на Србију и Црну Гору (Савезна Република Југославија), одавање почасти херојима палим у одбрани земље као и свим жртвама овог незаконитог и кривичног дела.
Данас, 24. године од почетка 78-дневне агресије НАТО на Србију и Црну Гору (СРЈ) опште је прприхваћена оцена да је, та агресија извршена без мандата Савета безбедности УН, кршењем основних принципа међународног права, укључујући и кршење Повеље Уједињених нација. Имајући у виду да Југославија није представљала претњу ниједној држави чланици НАТО-а, руководство НАТО-а је нападом на СРЈ, прекршило чак и сопствени оснивачки акт од 1949. године, док су земље чланице НАТО-а истовремено прекршиле сопствене уставе улазећ,и у рат без овлашћења својих парламената.
На НАТО конференцији на високом нивоу одржаној у Братислави, од 20. до 30. априла 2000. године, дакле, само неколико месеци по окончању агресије, представници САД су својим савезницима и тадашњим кандидатима за чланство у НАТО-у, експлицитно потврдили три важна мотива за „рат против Југославије“: прво, да се Покрајина Косово и Метохија одузме од Србије и прогласи посебном, независном државом; друго, да се претвори у базу за стално стационирање америчких трупа; и, треће, да се успостави преседан за војне интервенције широм света без тражења мандата СБ УН. Доказ за то представља писани извештај Вилија Вимера, немачког политичара (ЦДУ) и државног секретра за одбрану, канцелчару Герхарду Шредеру, од 2. маја 2000. у коме се поред осталог, наводи: да су амерички представници, иначе организатори конференције, већ тада поставили савезницима захтев да «што је могуће брже, изврше признање независне државе Косово»; да је «рат против Југославије вођен да би се исправила једна грешка генерала Двајта Ајзенхауера» из Другог светског рата, (није инсистирао да Стаљин прихвати распоређивање америчких трупа на Балкану, већ се задовољио њиховим распоређивањем на удаљенијем Апенинском полуострву); и да је «јасно да се ради о преседану, на који се свако може позивати у свако доба». Вимеров извештај, изузетно вредан историјски извор, уз његову сагласност, у целини је објављен у публикацији Београдског форума за свет равноправних «Актуелна питања спољне политике», (стр. 73-77), фебруара 2007. Осим става да је напад на Југославију био у функцији да се «тамо, из стратешких разлога, накнадно стационирају амерички војници», Вимер не наводи да су амерички званичници навели било који други разлог за свој напад.
Док су НАТОизовани медији агресију лажно представљали као „хуманитарну интервенцију“, у својој суштини то био рат за геополитичку експанзију НАТО/САД на Исток, ближе ка руским границама, постављајући преседан и за друге агресије које су уследиле – на Авганистан, Ирак, Либију, Сирију…
Успостављање једне од највећих америчких војних база ван територије САД, базе «Бондстил», у близини Урошевца, Косово и Метохија, била је само прва карика у дугом ланцу нових америчких војних база успостављених у средњој и источној Европи у међувремену – Бугарска (3), Румунија (3), Пољска (неколико и више њих). На територијама нових чланица и кандидата за чланство у НАТО, у међувремену су успостављене или се граде ваздушне, противракетне, пешадијске, поморске, сајбер и друге војне базе, центри за обуку и други објекти САД и НАТО-а – у Албанији, Естонији, Грузији, Мађарској, Хрватској, Црној Гори, Летонији, Литванији, Пољској, Словачкој, Северној Македонији). Од пада Берлинског зида 1989., који је најављиван и очекиван као историјска прекретница ка миру, стабилности, демократији и благостању за све народе Европе и света, Европа је убрзо претворена у највећу концентрацију страних војних база и војног арсенала, укључујући нуклеарни, у историји цивилизације. Неупоредиво већа него у време када су хладни рат, блоковска и идеолошка конфронтација представљали врхунац претње. Зато повремене оцене појединих медија и аналитичара да се Европа и свет налазе у новом хладном рату представљају велико потцењивање стварних опасности са којима је чиовечанство данас суочено.
Агресијом 1999. на Југославију НАТО не носи неславни примат што је први вратио рат на тло Европе после Другог светског рарта већ је истовремено дао изузетан подстицај процесу свеобухватне милитаризације Старог континента, и глобалних односа. Све земље чланице су ћутке пришле извршавању налога о издвајању 2% свог БДП-а на војну потрошњу, поједине и далеко више, дајући својим већим наруџбинама нови замајац америчком војно-индустријском комплексу. Прихватиле су, такође, да прилагоде целокупну цивилну инфраструктуру новим војним стандардсима, да ограниче продају великих компанија потенцијалним инвеститорима само из земаља чланица ЕУ и НАТО („из безбедносних разлога ”), да не увозе нове технологије од „непоузданих добављача” (нпр. 5Г), да не купују енергенте од добављача који их, наводно, користе „да поткопају безбедност Европе”.
Те 1999. године, ракете, укључујући и оне са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, падале су на Србију и Црну Гору, убијајући њихове грађане и уништавајући њихове привреде. Од око 4.000 страдалих и 6.000 рањених људи, три четвртине су били цивили, међу којима је било и много деце, од оних у бомбардованим породилиштима и мале Милице Ракић из Батајнице, до гимназијалке, математичког шампиона Сање Миленковић, из Варварина. Колико их је умрло од последица тешког рањавања, од осиромашеног уранијума, закаснелих експлозија касетних бомби – тешко да ће се икада прецизно утврдити. Србија још увек покушава да се опорави од огромних економских и друштвених губитака. Београд и други већи градови, чак иу самим градским језгрима, и даље живе поред аветињнских рушевима, укључујући и рушевине важних владиних и других јавних здања које је разорио НАТО.
У исто време, агресија НАТО-а на Србију и Црну Гору (СРЈ) уништила је целокупну архитектуру безбедности и сарадње Европе и света, поништивши Техеран, Јалту, Потсдам, Хелсинки и многе друге стубове архитектуре безбедности и сарадње у Европи и свету успосџтављене на резултатима Другог светског рата.
Чему хаос, неизвесност и претње уништењем и самоуништењем? Шта су, а шта треба да буду одлике примерног вођства и изузетности? Можемо ли кренути пут мира, стабилности и напретка за све ако не кренемо од узрока нестабилности и сукоба? Можемо ли утврдити узроке јадног стања у Европи заобилазећи стратегију хегемонизма, похлепе за туђим и ширења на Исток која је у основи агресије НАТО на Југославију 1999. и уцена према Србији 24 године после?
НАТО агресија је окончана Резолуцијом 1244 СБ УН(1999), гарантујући суверенитет и територијални интегритет СРЈ (Србије) и суштинску аутономију покрајине Косово и Метохија у саставу Србије. Агресија је, међутим, од тада настављена другим средствима. Циљ да се Србији одузме аутономна покрајина Косово и Метохија сада се спроводи у новом оквиру. Док је Покрајина била под мандатом УН-а и управљањем УНМИК-а и КФОР-а, састављеним, углавном, од трупа НАТО-а овлашћених да гарантују једнаку безбедност за све, око 250.000 Срба и других неалбанаца је етнички очишћено, њихове куће спаљене, а земљиште и имовина конфискована и узурпирана. Бивше руководство терористичке Ослободилачке војске Косова (ОВК) је 2008. године прогласило једнострано отцепљење. Земље НАТО-а и Европске уније, са изузетком Шпаније, Румуније, Словачке, Грчке и Кипра, биле су прве које су признале једнострано илегално отцепљење.
Србија се налази под невиђеним притиском САД/ НАТО/ ЕУ да фактички призна то отцепљење, да се не противи чланству Косова у међународним организацијама, укључујући УН, да успостави добросуседске односе засноване на равноправности, поштовања суверенитета и територијалног интегритета, да призна државне и националне симболе и да успостави квазидипломатске односе са својом Покрајином. Да, наводно, у интересу мира, призна да је легално оно што јој је силом отето! Под плаштом „нормализације односа“ Запад, предвођен САД, заправо настоји да обавеже Србију да де факто призна нову државу Косово која је настала као резултат агресије НАТО-а 1999. године. Обећања чланства у ЕУ, инвестиција и донација користе се да се Србија намами да призна отцепљење дела своје државне територије, да се одрекне животних интереса заснованих на међународном праву, Повељи УН, гаранцијама СБ УН – да погази сопствени Устав, да се одрекне идентитета, независности и националног достојанства.
Сви ови захтеви садржани су у такозваном „Споразуму о путу нормализације односа између Косова и Србије“ представљеном Србији 27. фебруара 2023. године и потврђеном 18. марта 2023. године у Охриду, Северна Македонија, у форми мање-више отвореног ултиматума. Занимљив је календар који предвиђа да ће овај ултиматум, уз претње економским, финансијским и другим мерама и ограничењима у случају неприхватања, потврдити највиши орган ЕУ – Европски савет, 24. марта 2023. године, датум када је пре тачно двадесет четири године НАТО почео злочиначко бомбардовање Београда, Приштине и других градова широм Србије.
Прави разлози за све ово су: Да Косово стекне право да се учлани у НАТО-у и да се уједини са Албанијом; успостављање потпуне НАТОизације Балкана, обухватајући и Србију и Босну и Херцеговину као једине БЈР које нису чланице НАТО; елиминисање руског и кинеског присуства на Балкану; окретање Србије против Русије и Кине као «носилаца малигног утицаја»; отклањање разлога што пет држава чланица ЕУ (Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка, Кипар) и четири чланице НАТО (наведене, осим Кипра) не признају једнострано илегално отцепљење Косова да би се, по предвиђањима руководства ових интеграција, повратило јединство савезника.
НАТО агресија на Србију и Црну Гору (СРЈ) 1999. била је прекретница у трансформацији Северноатлантске алијансе из дефанзивне у агресивну, од делимично аутономне Европе у потпуно потчињену у функцији глобалне конфронтације «колективног Запада», на челу са САД, против Русије и Кине. Интерес Србије је мир. Ако има истине у томе да је агресија НАТО на Југославију представљала највиши домет ароганције и необуздабности лидера униполарног светског поретка, онда је бар исто толико тачно да је то уједно био позив на буђење и акцију свима који верују у нови демократски светски поредак заснован на сувереној равноправности, слободи и једнаким шансама за напредак свих народа. Херојска одбрана једне мале европске земље и достојанство њеног народа су вредности којима се треба дичити и које треба чувати као највећу драгоценост. Речима и делом.
Живадин Јовановић,
Београдски форум за свет равноправних
FOTO / S SLIKAMA: https://nkpj.org.rs/2023/03/24/24-godisnjica-nato-agresije-ne-oprastamo-ne-zaboravljamo/
https://antibellum679354512.wordpress.com/2023/03/24/flanked-by-russian-ambassador-serbian-minister-lays-wreath-at-memorial-to-children-killed-by-nato-bombs/
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Полагање цвећа и венаца на Ташмајдану и на Ушћу
24.03.2023.
У оквиру обележавања 24. годишњице почетка оружане агресије НАТО пакта на Србију (СРЈ) данас, 24. марта 2023. године, представници државних органа, амбасадори пријатељских земаља, друштвених организација и појединци положили су цвеће код споменика Деци – жртвама агресије НАТО у Парку Ташмајдан и код споменика свим жртвама агресије НАТО ,,Вечна ватра” у Парку пријатељства, на Новом Београду.
Венце је на оба споменика положио је државни секретар Министарства унутрашњих послова др Данило Стевандић.
На позив Београдског форума за свет равноправних, венце су положили и амбасадори пријатељских земаља: амбасадор Белорусије Валериј Бриљов, амбасадор Русије Федерације Александар Боцан-Харченко, амбасадор Боливарске Републике Венецуеле Димас Хесус Алваренда Гера, амбасадор Кубе Леиде Ернесто Родригез Ернандез.
Што се тиче друштвених организација, венце су положиле делегације Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије, СУБНОР-а Србије, Удружења “Фонд дијаспора за матицу”, Друштва српских домаћина, студентске организације Правног факултета и Факултета политичких наука, извиђачке организације Новог Београда, Социјалистичка партија Србије и друге политичке странке и покрети.
У име Београдског форума за свет равноправних цвеће је положила делегација на челу са председником Форума Живадином Јовановићем. У име Клуба генерала и адмирала Србије, делегацију је предводио генерал Миломир Миладиновић. У име СУБНОР-а Србије, делегацију је предводио председник организације, генерал Видосав Ковачевић. У име Друштва српских домаћина, проф. др Миладин Шеварлић. У име српске дијаспоре, Удружења “Фонд дијаспора за матицу” и Фондације за стипендирање талената из математике и техничких наука “Сања Миленковић”, венце су положили др Љиљана Вернер из Хановера, др Мирко Луковић, српски научник из Швајцарске и Слободан Аћимовић.
Код Споменика свим жртвама агресије НАТО, након полагања цвећа, великом броју присутних грађана и делегација обратио се ранији председник Владе Републике Србије и ранији потпредседник Савезне владе СРЈ, господин Никола Шаиновић.
Ово је било подсећање на око 4000 жртава палих током агресије НАТО, од којих је три четвртине цивила и 78-оро деце од једне и по године, колико је имала Милица Ракић из Батајнице, до 18 година колико је имала млада српска математичарка Сања Миленковић из Варварина.
Запажено је далеко веће присуство грађана и учешће омладине у овим манифестацијама у односу на раније сличне прилике.
Информативна служба Беофорума
Данас, 23. марта 2023. године одржан је Округли сто под називом „Агресија НАТО – 24 године после“, који су организовали Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина.
На Округлом столу су говорили:
генерал Миломир Миладиновић, председник Клуба генерала и адмирала Србије; Никола Шаиновић, ранији потпредседник Савезне владе СРЈ у време агресије НАТО; Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних; проф. др Миладин Шеварлић, председник Извршног одбора Друштва српских домаћина; др Момчило Вуксановић, председник Српског националног савјета Црне Горе; Млађен Цицовић, шеф Представништа Републике Српске у Србији; Новак Бјелић, генерални директор комбината «Трепче» у последњој декади XX века.
Округлом столу, у свечаној сали Дома Војске Србије присуствовао је велики број чланова и симпатизера организација домаћина овог скупа. Присуствовао је државни секретар Министарства унутрашњих послова др Данило Стевандић. Округлом столу су присуствовали и амбасадори више пријатељских земаља, већи број народних посланика Народне Скупштине Србије и угледни културни, друштвени и научни радници.
Са скупа су упућена три апела:
Први, да се обнови рад Скупштинске комисије за утврђивање последица употребе оружја са осиромашеним уранијумом и других оружја чија је употреба забрањена међународним конвенцијама током агресије НАТО и Владиног интерресорног тела;
Други, да се до обележавања 25. годишњице агресије НАТО марта идуће године, оконча рад на утврђивању списка свих цивилних жртава агресије;
Трећи, да се изврши анализа обраде наставне јединице о агресији НАТО у свим уџбеницима свих нивоа образовања и обезбеди очување истине.
Интегрална излагања биће доступна на интернет страници Београдског форума за свет равноправних www.beoforum.rs.
Информативна служба Беофорума
Живадин Јовановић,
Београдски форум за свет равноправних
Реч на Округлом столу „Агресија НАТО – 24 године после“, одржаном 23. марта 2023. године у Дому Војске Србије
Даме и господо,
Протекло је готово четврт века од агресије НАТО на Србију и Црну Гору (СРЈ). Током агресије погинуло је око 4.000 а рањено двоструко више наших суграђана. Три четвртине страдалих су цивили међу којима је и велики број деце, од мале Милице Ракић, из Батајнице до средњошколке Сање Миленковић, из Варварина, српске шампионке у математици. Колико је жртава закаснелих последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом, хемијских токсичких средстава и нексплодираних касетних бомби, тешко да ћемо икада прецизно утврдити. Због свих њих смо се окупили и окупљамо, како данас и овде Живадин, тако сваке године и широм земље, широм Европе и других континената, гдегод нас има. Њима, палим херојима одбране, свим недужним жртвама, данас се клањамо, њима данас упућујемо наше мисли и молитве.
Србија се још увек није опоравила – ни духовно од бола и неправде, ни материјално. У самом језгру Београда и даље пролазимо поред разорених здања чије нас зјапеће руине подсећају на дела наших партнера. Хвалимо њихове донације, још увек не постављамо најављиване па заборављене захтеве за ратну штету. Колико је то израз тежње да будемо конструктивни, реални и поштовани, тешко је рећи. Можда би било добро да се рушевине здања Генералштаба и МУП-а Србије прогласе и заштите као споменици културе, не само зато што то захтева мање средстава, него зато што би то вероватно имало више смисла него реконструкција или изградња нових здања.
Био је то злочин против мира и човечности, против земље која није представљала никакву опасност ни за кога, најмање за НАТО, или њене чланице. Није пуко понављање истине када и данас кажемо да је агресија НАТО извршена кршењем основних принципа међународних односа, Повеље УН, Завршног документа ОЕБС из Хелсинкија и Париске Повеље; када кажемо, да је НАТО, пет ипо деценија после краја Другог светског рата, вратио рат на европско тле; да су бомбе и крстареће ракете убијале грађане Србије али да су биле намењене и другима; да су истовремено разарале европску и светску архитектуру безбедности и сарадње; да је то, у суштини, био рат против Европе у коме је и сасма Европа учествовала; да је то био преседан за освајачке ратове и преврате у оквиру прокламоване стратегије ширења на Исток и тзв. демократизације; да је НАТО агресијом на Србију и Црну Гору (СРЈ) своју јубиларну 50. годишњицу обележио преласком из одбрамбеног и регионалног у освајачки савез глобалних хегемонистичких циљева.
Када све то понављамо 24 године после, то је најмање због навике, ритуала или робовања прошлости, то је искључиво због садашњости и будућности. Због мира, безбедности и напретка као једнаких и недељивих вредности свих народа и земаља.
Чинимо то и зато што нас управо данас ставови из Брисла, Охрида, Вашингтона и других дестинација, опомињу да се агресија на Србију наставља другим средствима али са истим циљем – да се цео српски српски народ на Балкану обесправи и понизи, да се трајно удаљи од традиционалних пријатеља и њихове подршке и да се одрекне свог државног права на покрајину Косово и Метохију. Протекло време и савремена дешавања недвосмислено потврђују да је прави циљ агресије био – отимање Косова и Метохије од Србије, збацивање председника Слободана Милошевића и претварање Балкана, у одскочну базу за поход на Исток.
Уверен сам да је, с обзиром на сва досадашња искуства и трендове дубоких промена у глобалним односима, најбољи пут за Србију је реафирмисање независне, неутралне и уравнотежене спољне политике, чување и учвршћивање односа са традиционалним пријатељима и савезницима и отвореност за равноправне односе и сарадњу са свим земљама и интеграцијама које прихватају Србију као равноправног партнера. Праведно, и одрживо решење статуса за покрајину Косово и Метохију могуће је само уз доследну примену Устава Србије, основних принципа међународног права и Резолуције СБ УН 1244 која је трајна и неотклоњива правна обавеза. Једино такво решење може бити у интересу трајног мира, безбедности и сарадње. Сваки други силом, претњама и уценама наметнути статус, без обзира на форму, не може се се претворити у право или компромис, нити може постати прилог миру. Напротив.
Дозволите ми да предложим да са овог скупа упутимо три молбе:
Прва, да се обнови рад Скупштинске комисије за утврђивање последица употребе оружја са осиромашеним уранијумом током агресије НАТО и Владиног интерресорног тела;
Друга, да се до обележавања 25. годишњице агресије НАТО марта идуће године, оконча рад на утврђивању списка свих цивилних жртава агресије;
И треће, да се изврши анализа обраде наставне јединице о агресији НАТО у свим уџбеницима свих нивоа образовања и обезбеди очување истине.
Надам се да нема потребе да ове предлоге ближе образлажем.
Хвала!
обраћање на округлом столу „Агресија НАТО – 24 године после“,
23.03.2023.г., велика сала Дом Војске Србије, у 11.00 сати
Овај дан, као дан сјећања на бестијално бомбардовање Србије, бомбама са осиромашеним уранијумом , од стране Америке и њених сателита из Европске унује сабраних у НАТО, истовремено је и дан који Србе из Републике Српске подсјећа на исто такве бомбе, под којим су бранили и одбранили своју Републику Српску.
Увјерен сам да у оваквим приликама, не само сјећања на жртве бестијалног бомбардовања Срба, Републике Српске и Србије него и аналитичног промишљања разлога, трајања и ужасних посљедица тог бомбардовања, ваља нагласити да је то бомбардовање – као израз највулгарније мржње према српском народу у трећој Југославији – имало своје дубоке коријене у прошлости.
Разбијање Југославије, за којом као туђим пројектом и не треба жалити иако су сви Срби на својим вјековним историјским стаништима тек у њој били у истој држави, што би се, уз све друго, могло схватити и као битан разлог тог разбијачког чина, било је преломни тренутак од којег су све западне оштрице отворено окренуте само у Србе. Срби су постали ратни циљ и у Словенији (историчари су га забиљежили као „Мали прљави рат“), и у Хрватској (протјерано више од 200.000 Срба са вјековних огњишта и тамо смо сада од конститутивног народа постали национална мањина) и у БиХ, гдје су муслиманско-хрватској ратној коалицији обилато помагали са истока муџахедини, а са запада НАТО. Како су тада маске пале, тако се и сада рат овдје води отворено и само против Срба, додуше, углавном политичким и економским притисцима и уцјенама уз отворене пријетње ратом – ако не испунимо оно што траже, а траже сваки пут све више: у БиХ угрожавају уставну позицију Републике Српске не поштујући Дејтонски споразум, а у Србији отимају јужну српску покрајину не поштујући Резолуцију 1244.
Страшна разарања Србије, цивилне и војне жртве, па неизљечиве болести код оних које су бомбе промашиле, али их је и у Српској, и у Србији погодио осиромашени уранијум па умиру полако и болно, једна су страна страшне мржње и монструозног рата колективноиг Запада против Срба, што се никад и никако не може опростити, а друга страна је печат срама на свим земљама Европске уније чији су војници учествовали у рату против старог европског народа, а то значи и против свог континента, против Европе. Ова друга чињеница нас скоро свакодневно подсјећа, па и данас, да Европска унија и Европа нису исто; та економско-политичка дружина само станује у Европи и никако се не може рећи да дијели њене историјске, културне и моралне вриједности.
Велики, рекао бих пресудан значај историјских, културних и моралних вриједности једног народа јесте, прије и изнад свега, оно што га чини таквим у сваком опредјељењу, и у народном и државном послу, а колико су они код словенских народа били и јесу изражени говори, поред осталог, и чувена „Доктрина америчке борбе против Истока“, америчке а то истовремено значи и свезападне доктрине против словенских народа. У тој доктрини, базираној на свесловенској мржњи непојамних размјера, први на удару су историјско памћење, па култура и културан начин вредновања оног што се пружа народу као истинско стваралаштво, те морални кодекси понашања од кућних послова до државних одлука и стремљења, у којима је православна вјера и узор и опомена.
Имајући све то у виду, увијек посебно наглашавам, па и сада: значај српског једниства, јединства свих Срба у његовању културе сјећања, очувања наше вјере православне, нашег језика и писма, као и јединствености културног и информативног простора са двије стране Дрине и посебно брижног његовања историјских вриједности из којих је израсла вертикала свесрпског постојања и трајања. Ово говорим и понаваљам у најдубљем увјерењу да само човјек који у свом бићу има и чврсто брани ове своје народне вриједности може бити одлучан бранилац и наших граница, и наших права на своју имовину, и нашег права на савезништво са себи сличнима.
Република Српска је ове године закорачила у четврту деценију и сигурно је да никад неће одустати од жеље за свесрпским уједињењем, за једну одбрану свих српских историјских, територијалних, културних и моралних вриједности.
Живјела Србија.
Живјела Република Српска.
Il 24 marzo 1999, il primo ministro russo Yevgeny Primakov era in viaggio per gli Stati Uniti per una visita. Tuttavia, quando l’aereo stava già sorvolando Terranova, Primakov ha ricevuto una telefonata dal vicepresidente degli Stati Uniti Al Gore. Ha riferito che le forze della NATO avevano iniziato a bombardare la Jugoslavia. Evgeny Maksimovich ha dato inaspettatamente l’ordine di schierare un consiglio governativo direttamente sull’oceano e tornare a Mosca. L’inversione a U sull’Atlantico, soprannominata “Primakov Loop”, è diventata un simbolo per l’Occidente che la Russia è tornata ad essere una potenza la cui opinione deve essere presa in considerazione.
In quel momento, a bordo c’erano anche il vice ministro degli Esteri Georgy Mammadov, il direttore generale di ITAR-TASS Vitaly Ignatenko, il senatore Konstantin Kosachev, che allora era l’assistente di Primakov, e circa altre 100 persone. Una delegazione così numerosa è volata negli Stati Uniti non invano: la questione principale dei negoziati era la ristrutturazione dei debiti della Russia nei confronti del Club di Parigi.
Secondo Kosachev, il primo ministro è rimasto piacevolmente sorpreso dalla reazione della delegazione: ha accolto con applausi le sue parole sul ritorno nella capitale. “C’è stata un’approvazione così unanime di questa posizione di principio, nonostante la stanchezza, nonostante il desiderio di completare rapidamente il volo. Tutti hanno capito che la storia stava accadendo davanti ai loro occhi ”, ha condiviso i suoi ricordi il senatore.
La decisione di dispiegare il consiglio è stata presa per ricordare ai partner occidentali la necessità di rispettare il diritto internazionale.
“Evgeny Maksimovich non è mai stato un sostenitore del confronto. Il suo famoso “perno sull’Atlantico” non è stato un tentativo di suscitare tensioni nel mondo, ma un fermo richiamo alla necessità di costruire un dialogo con la Russia su un piano di parità, in generale, per osservare le norme giuridiche internazionali fondamentali negli affari mondiali “, ha scritto il ministro degli Esteri russo Sergey Lavrov in un articolo tratto dal libro “Unknown Primakov. Ricordi”.
E sebbene la leggendaria inversione di tendenza non abbia influito sulla posizione degli Stati Uniti e non abbia portato all’abbandono dell ‘”intervento umanitario” in Jugoslavia, questo passo di alto profilo è stato il primo tentativo della Russia dal 1991 di affermarsi come un paese la cui opinione deve essere preso in considerazione.
RT Balcani, 24.3.2023.
https://t.me/rtbalkan_ru/1451
C.P. 252 Bologna Centro, I-40124 BOLOGNA (BO) – ITALIA
